- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
Na ulazu u metropolu moja prva misao bila je: Ovde kao da je neka nebeska ruka nasumično bacala kuće i radnje.
Trebalo je malko vremena da razlučim...15 miliona ljudi… i uklopim se u taj red u džumbusu.
Hotelima sa manje zvezdica ništa ne fali, potpuno su opremljeni za prijatan boravak, od sefa u ormanu, hidromasažne kade, udobnih kreveta...
Ujutru smo posluženi kafom, čajem, kapućinom, a doručak je primeren bar jednom paši.
Sultanahmet trg je nalik novogodišnjoj jelki sa puno poklona oko nje. Radosno mu priđete uz: "Jaoj, šta prvo videti?"
Trg je nekada bio Hipodrom središte kulturnog i društvenog života Vizantijskog carstva. Svetina je dolazila da se razonodi gledajući konjske trke.
U trinaestom veku Krstaši su brutalno porušili i opljačkali ceo grad, te su od Hipodroma ostali jedino zidovi ispod nivoa zemlje, Egipatski obelisk, Zmijski i Konstantinov stub oko kojih su skretale kočije sa konjima.
Ostale skulpture životinja i ljudi, svilene tapiserije, predmeti iz Carske lože, sve je bespovratno izgubljeno u vremenu.
Kako tvrdi jedan turski pisac, Konstantin Veliki i danas hoće da se prikaže u punom sjaju baš iznad stuba koji nosi njegovo ime.
Cisterna bazilika
U doba Konstantinopolja između Hipodroma i Aja Sofije, stajala je Velika palata.
Novi Rim kako je Konstantin zvao svoju novu prestonicu, zahtevao je carsku palatu dostojnu tada najvećeg i najbogatijeg grada na svetu.
Šturi zapisi ukazuju da je Velika palata zauzimala ogroman prostor ispunjen zgradama, ulicama, kupatilima, fontanama, baštama, terasama i crkvama. O dragocenostima i umetničkom blagu možemo samo da nagađamo.
Konstantin Veliki je napravio dom za sebe, a njegovi naslednici su ga više puta proširivali i obnavljali. U želji da doprinese Velikoj palati i obezbedi svežu pijaću vodu Justinijan I je sagradio najveću podzemnu cisternu u Konstantinopolju - Cisternu baziliku.
Cisterna bazilika očišćena od tona i tona blata, obnovljenih stubova, sa prigušenom muzikom, danas liči na galeriju. Jedino miris otkriva koliko je zapravo - stara.
Crveno osvetljenje, pojačava auru vekovnih tajni podzemlja, jer Cisterna bazilika zna zašto jedini vlažni stub u njoj ima iste gravure paunovog oka kao nosači Trijumfalne kapije Teodosija I. Ona zna, zašto su dve glave Meduza donesene; namerno kao amajlija ili prosto usred nedostataka građevinskog materijala (Justinijan I je ozbiljno prionuo na obnovu carstva) . I zna, odakle su došle i ko ih je napravio, što mi u 21. stoleću izgleda nikada nećemo saznati.
Teodosijeva bazilika
Teodosijeva bazilika je sestra Cisterne bazilike, tako slična, a tako različita.
Za nju je bio nadležan blagi car Teodosije II.
Nakon par stepenika naniže, posetioce koji prvi put dolaze, čeka.. ushićenje!
Dovitljiv izbor boja: braon koja smiruje na zidovima i podu, bela koja otvara na stubovima, metalni okrugli držači, srebrno svetlo i voda. Jednostavno, u nekoliko koraka od podzemne cisterne do "staklene" dvorane.
U takvom nadrealnom prostoru, sasvim je prirodno uzeti novčić, baciti ga u vodu i pomisliti nadrealnu želju.
Cisterne su donosioci vode i čuvarke grada Konstantinopolja, jer ako nema vode, nema ni života, bez života, nema ljudi, bez ljudi nema ni građevina, bez građevina, nema grada.
Aferim,
nasleđeno uvek treba sačuvati i unaprediti za buduće generacije!
Aja Sofija
Još u dvorištu Aja Sofije osetila sam duboko poštovanje i ljubav prema svetinji. Unutra - osećaji su se pojačali.
Justinijan I je za života učinio mnoga bogougodna dela. Negovao je duhovnost, jednobožstvo i postio.
Dok su zapadna hrišćanska "braća" pljačkala njegovu grobnicu, ostali su zapanjeni jer se telo cara nije raspalo ni posle 600 godina! Nažalost, to ih nije sprečilo da ga oskrnave.
Sa Aja Sofijom čini se da Justinijan nije želeo samo da nadmaši Solomona, nego je pratio nacrt anđela koji mu se javio u snu i utkao veru svog srca u te kupole, hodnike, prozore, kapije i mozaike.
Pripovedalo se da mermerni stubovi u Aja Sofiji isceljuju! Veliki Justinijan trpeći glavobolju, naslonio se na jedan od njih da odahne i glavobolja je nestala kao rukom odnešena. U severozapadnom delu crkve stoji kockasti, mokri stub sa rupom. Vernik koji u njegovu šupljinu stavi palac, okrene ga za 360 stepeni, te protrlja oboleli deo tela, biva izlečen!
Tako Aja Sofija blagosilja ljude bez obzira na veroispovest, naciju i boju kože.
Njena čistota opčinjava, pa nije čudo što su je vladari svojatali i menjali joj namenu od pravoslavne, katoličke crkve do muslimanske džamije. Čak su se i vizantijski vasilevsi sebično uznosili u veri sa dvorskom svitom i sveštenstvom u Aja Sofiji, dok se običan narod molio u Aja Irini.
U Vizantiji Aja Sofija je bila "mesto gde Bog obitava" i nijednom caru, ni trojici veličanstvenih Konstantinu Velikom, Justinijanu I, Manojlu I Komninu, nije padalo napamet da budu sahranjeni tu. Ali avaj, ironija ne može biti veća, u Konstantinopolju umire venecijanski dužd Enriko Dandolo. Templari ga na njegov zahtev pokopavaju u Aja Sofiji. Beskrupulozni starac je 1204. godine bio mozak operacije, neviđene devastacije Konstantinopolja.
Ipak kasnije, čim su se Vizantijci rešili latinske vlasti, neko se dosetio da ritualno očisti crkvu, izvadi Dandolove kosti i baci ih kroz prozor.
Veličina i lepota Aja Sofije daju se premašiti, ali prisustvo Duha Svetoga nikad!
Najveći deo Svetog Duha je trajno nastanjen u crkvi Svete mudrosti.
Stoga, Aja Sofija je bezvremenska, gorda carica, ona ne pripada nikome i pripada svima, da je volimo i poštujemo!
Aja Irina
Aja Irina je najstarija hrišćanska crkva u Istanbulu. Sagrađena je na ostacima hrama boginje Afrodite. Dva puta je stradala u požaru 532. i 564. godine, jednom u zemljotresu 738, uvek vaskrsla kao Feniks iz pepela.
Upornost vizantijaca da se ona sačuva baš na tom mestu, gde su pagani imali svoj hram, govori nam o religioznom značaju, energetskom čvoru ljubavi (Afrodita) i mira (Irini).
Doživela sam je sa setom u duši, kao pustu, ogoljenu, ugušenu u sivilu, zapuštenu, ostavljenu čak i od ljubitelja istorije. Jedini ukras koji ima jeste mozaični krst Konstantina V žestokog protivnika ikona.
U atrijumu crkve leže dva porfirna kovčega, izložena svim vremenskim nepogodama.
Na jednom od njih je isklesan koptski krst sa kombinacijom grčkih slova X i P, Hristov monogram, koji je prvi upotrebio Konstantin Veliki, te se veruje da taj kovčeg pripada njemu. Od crkve Svetih Apostola, gde je sahranjen, preko pola Istanbula, kovčeg cara nedokučivim putem sudbine stigao je do Aja Irine, prve crkve u gradu, čiju je izgradnju on započeo.
Zar ona, crkva mira da skladišti tamo neko oružje? Zar ona koja čini da čak i muzika zvuči lepše?
decembar 2019
Tekstovi i fotografije objavljeni na ovom blogu su moje autorsko delo i preuzimanje nije dozvoljeno.
Možda vas zanima :