Rastao je u veličanstvenoj Vlaherni punoj prefinjene raskoši, u gradu nad gradovima od mermera i zlatnih mozaika, gde svaki korak priča priču o slavi Vizantijskog carstva. Dok se radosno igrao sa braćom i dok ga je majka kao ljubimca čvrsto grlila, niko nije mogao da nasluti da će uvek hodati po ivici provalije.
Četvrti sin Manojla II Paleologa i Jelene Dragaš, najsposobniji od svih, inteligentan i harizmatičan postaje morejski despot. Brzo je pokazao liderski potencijal. Uvek na čelu vojske, u jednom okršaju na Peloponezu, jedva spašava živu glavu.
No, koliko se on odvažno uzdiže, toliko ga okolnosti sapliću; mladom, zaljubljenom caru umire žena Teodora Toko na porođaju, rodivši mrtvu devojčicu.
Kakva je to oluja koja lomi usamljeno drvo u polju, može li da se izmeri?
Prošla je čitava decenija i kusur do sledeće ženidbe. Drugi brak trajao je kraće nego prvi, jer se nevesta Katarina Gatiluzio razbolela, pobacila njihovo dete i preminula.
Dve oluje su došle i nekako prošle, a treća najača, se sprema. Munje će parati nebo, uz zaglušujući zvuk, a bujice od neobične majske kiše, zakrčiće ulice. Konstantinopolja. Nakon toga pašće magla…
Konstantin Dragaš Paleolog u četrdesetim godinama svoga života postaje car vizantijskog carstva. Kruniše se u Moreji kao Konstantin XI i vraća u grad svog rođenja gde ga podanici dočekaše sa puno ljubavi. Konstantinopolj je možda oronuo, osiromašen u novcu, ali u idejama, kreativnosti i prosvetiteljstvu nikad bogatiji!
Pitagora bi prepoznao simboliku univerzuma : 11- vladarski broj, ujedno i broj Konstantinovog rođenja, donosi život pun izazova, prepreka, ogromnu snagu da se ta ograničenja prevaziđu i duhovnost.
Vizantijci i svi pravdoljubivi ljudi ovoga sveta dobili su duhovnog vođu!
Na prestolu Konstantin pokušava da probudi Evropu iz polusna, Osmanlije su tu, osvojiće grad, a Evropa ne odgovara, nejasno mrmlja, nije joj dobro, pospana je.
Car je vitez, a ne tričava kukavica, pored oklopa, na ramenima nosi težak teret sebične i nerazumne politike predhodnika. Međusobni dinastički ratovi za vlast, suludi potezi, rasipništvo i bogohuljenje iscedili su Vizantiju.
U 53 dana opsade Konstantinopolja, bilo je povoljnih vetrova, zrna optimizma padala su među branioce, ali surova realnost sve jače pritiska.
Ne stiže pomoć, nigde na vidiku venecijanskih brodova. Shvativši da je ostao sam, bez saveznika, car gorko zaplaka.
Plače ljudina! Častan i skroman, poštovan od svih. Dijamantske suze kotrljaju mu se niz dugu, negovanu bradu, junačke grudi se tresu od jecaja, zaziva u sebi očajno: " O Bože..."
Prijatelji mu govore, kad ga iscrpljenog povrate iz nesvesti: " Idi odavde, sa svojom pameću, negde u egzilu, naćićeš rešenje da povratiš carstvo."
Ma gde da beži, kad od sebe pobeći ne može. On je Konstantin u Konstantinopolju, ponosni vasilevs, svetovni car, pravoslavac. On mora dati sve od sebe, ispuniti svoju dužnost.
Kao da mu duh carice Teodore šapuće u uvo, a on je pomno sluša isto kao nekada Justinijan:
" Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da učini onoliko koliko može. Ја mislim da sada ne treba bežati, čak iako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika."
Znamenja su nagovestila pad vizantijskog carstva. Pomračio se mesec. Na liturgiji je ikona Presvete Bogorodice iskliznula iz rama. Oluja. Čudna, crvena svetlost iznad Aja Sofije…
Ode Vizantija, ode hiljadu godina najuticajnije civilizacije koju je svet video, polomi se kolekva evropske kulture, ugasi se najsjajnija zvezda istoka.
Konstantin svestan ogromnog gubitka, koji nadilazi čak i njega samoga, mogao je da izrekne strašnu, jezivu kletvu jer su reči pravednika ubojitije od topa bednog Urbana. Kletvu koja grmi, od koje se zemlja trese, a talasi gutaju sve pred sobom i koja kad tad stiže zbog prekršenog obećanja o nenapadanju.
Ali ne, vaspitan u pravoslavlju, on samo drži dostojanstven govor, da ohrabri vojsku.
Pozdravlja se sa saradnicima, ponizno ih moli da mu oproste ako ih je nekada uvredio.
" Ima li ovde hrišćanina koji bi me probo svojim mačem?“
Oficiri tužno gledaju u cara i ćute.
" Grad je pao, a ja sam još uvek živ."
Car skida purpurni plašt, sva carska obeležja, jer zna da je samo čovek od krvi i mesa. Titule su ljudska glupost, a tamo na onom drugom svetu računaju se jedino dobra dela i ljubav koju smo za života umnožili. Zato odlazi u legendu kao običan vojnik.
Telo mu nije pronađeno. Priča se da ga je anđeo pretvorio u mermer, živ je, samo spava. Jednoga dana ućiće kroz Zlatnu kapiju Teodosijevog zida, u svoj grad. Do tada mu u snovima društvo prave voljeni otac, majka, prijatelji, žene i ćerka.
Niko drugi ne bi odigrao takvu istorijsku ulogu bolje od njega. Bilo je u Vizantiji lukavih careva, moćnih i spremnih na sve.
Samo se Konstantin Dragaš, prekaljen u borbama, izmučen nedaćama, nemajući više šta da izgubi, usudio da rizikuje, izaziva, hazardira.
Nameće se pitanje šta bi bilo da je ovaj izuzetan čovek dobio bolje karte u partiji životnog pokera?
Mudar i strpljiv, čistog srca koje ne ume da mrzi, nepokolebljiv u ljubavi prema Gospodu pored svih udaraca koje je primio, nema sumnje da bi usmerio istoriju na pravu stranu.
Ko mu sme pominjati ime bez stida?
Jedino potomci 2000 hiljade hrabrih Venecijanaca, Đenovljana pod komandom Đovanija Đustinijanija Longoa, Španca Don Franciska iz Toleda, jer su jedini prepoznali da je privilegija boriti se na strani poslednjeg vizantiskog cara.
Tekstovi i fotografije objavljeni na ovom blogu su moje autorsko delo i preuzimanje nije dozvoljeno.
Коментари
Постави коментар