Krf, ostvo Vido - sinovi slavni

Vižljasti borovi, izolovane šljunkovite plaže i tišina.

Površni turisti posmatraju fazane i prepelice, traže tunele do Krfa ili nazdravljaju viskijem.

Blaženo neznanje.

Ali ja znam.

Znaju Srbi i Grci.

Za mene je Vido ostrvo suza.

Sloboda

Ime Vido eto, slučajno asocira na Vidovdan praznik kada su Srbi 1389. godine na Kosovu prkosili mnogo moćnijem neprijatelju.

Jer, šta je život bez slobode?

Na Vidovdan 1914 godine, tinejdžer, idealista, Gavrilo Princip, srpski Če Gevara

( tačnije Če Gevara je argentinski Gavrilo Princip) izvršava Sarajevski atentat.

Gavrilo ne traži ništa za sebe, on se žrtvuje za ideju o slobodi.

Ako je to cena istrpeće okovan u samici nezamislivu duševnu bol, neuhranjenost, konstantno batinjanje i neljudsku torturu, amputiranje desne ruke i tuberkulozu koja mu je topila meso i kosti dok nije spao na 40 kilograma.

Njegov um u agoniji ne beži u ludilo, već smišlja uzvišene stihove:

"Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve ko juče

Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu

Dok bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče."

Tako to rade heroji !

Iako je mlad Gavrilo je mudrac, zna da bi Veliki rat počeo i bez njegovih postupaka, on je samo ubrzao sve. I platio preranom, epskom smrću u 24-toj godini života.

Nakon Albanske golgote, u februaru 1916 godine, srpska vojska se iskrcala u Guviji na Krfu. Povlačenje preko zavejanih Albanskih planina i močvara, uzelo je danak - vojska je u tragičnom stanju: umorni, gladni, žedni, promrzli, goli i bosi, a saveznici nisu bili spremni za taj prizor.

Najslabije regrute, ujedno i najmlađe prevoze na ostrvo Vido u improvizovanu bolnicu.

Bolnica se u početku sastojala od par šatora podignutih na veslima, a bolesnih je bilo mnogo... Ležali su na goloj zemlji posutoj slamom.

Tih dana nebo se otvorilo i prosulo kišu. Pod nebom, bez zaklona, ledene kapljice pekle su im sasušenu kožu. Studeno blato bilo je postelja od trnja.

Vojnici, živi kosturi pili su u gutljajima pirinčanu vodu, jer njihova bolna tela nisu mogla da svare hranu. Svi oni, lepi ili pametni, visoki ili plavokosi, braća ili komšije, ujedinjeni u ljubavi prema slobodi - čekali su smrt. Očaj i patnja obavili su ostrvce, previše za te nedužne, golobrade mladiće, prejak udarac za siromašnu Srbiju. Buncajući u mukama, umirali su jedan po jedan, po 300 njih dnevno. Za tri meseca umrlo je 4847 vojnika. Sahranjivani su na Vidu dok je bilo mesta, a preko 5700 stradalnika spušteno je u Jonsko more - Plavu grobnicu. Nikad pre zabeleženo u istoriji ratovanja.

10000 mrtvih, 10000 nedorečenih priča, 10000 očeva bez porodica.

Ti muškarci u dvadesetim i njihovi saborci, krojili su kartu Evrope!

U mauzoleju na Vidu, čuvaju se kosti nepoznatih i poznatih ratnika. I prezimena ugravirana u mermer, srpska prezimena skovana od časti, suza i ponosa.

Kakav život može da izraste na Vidu, posle toliko smrti? Niču samo opore biljke, od kojih ako ne zaboli duša, zaboleće želudac.

U okolnom moru Grci 50 godina nisu lovili ribu.

A reči tuge tuda plutaju:

" Stojte galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!"

Milutin Bojić

Sinovi slavni, počivajte u miru!